Recenzije

U, na svaki način, našem raslabljenom svetu svaka iskra, koja žišku može da raspali – dobrodošla jeste. Jer ozebla su srca i skamenjene duše, posustala vera, ljubav se pogubila po besmislenim bespućima; ostala je Nada da se sve to jednom osnaži i zbude se kao što je od vekova narečeno: da svjatitsja imja Tvoje, da budet volja Tvoja, da pride carstvije Tvoje…

Mnogo je poslenika, malo služaščih, množina radenika – malo delatnika, obilje svega, a u dušama – mraz i bestrastije. A Predanje nas uči da se samo pomoću iskušenja i stradanija može stići do Spasenja, jedinog smisla malih života naših. Stoga, svako ko na tu stazu stupa treba da zna – da teško je i trnovito, da se mnogi znoj, suze pa i krv moraju proliti da bi se na kraju (ako Bog da) do Smisla moglo stići. U množini, prepoznali smo jednog, spremnoga, što se sa iskušenjima rvati usudio. I razumeli smo da se naoružao znanjem, do obila, ida je spreman da u boj stupi, uz pomoć upodobljene molitve, koju još i umetnošću nekad nazivamo.

Drvorezba ikonopisna među slovenskim narodima projavila se u dubokoj davnini još, i plodove mnoge posejala po vasceloj vaseljeni našoj; a među Srbima, čini nam se – zauzela je osobito mesto na lestvici vanvremenih vrednosti. Drvo podatno, ruka blagoslovena, alati i molitva pri svemu dali su takve rezultate, da sasvim ponosni, na znane i bezimene majstore možemo, s pravom – biti. I nanovo, u po Promislu izavanom preporodu Srpske Pravoslavne umetnosti, pri kraju 20. i početkom 21. veka, projavio se genije stvaralački što ljude uzvodi ka visinama nepojamnim. I zapazili smo pojavu rezbarija divnih Živorada Lazića, Branka Grbića, Episkopa Justina, Milutina Rankovića, Aleksandra Bulatovića, Dušana Milisavljevića… i u ovome divnome jatu najmlađega – Dejana Milenkovića. Razlikuje li se on od pomenutih, gde svako svoj put i obraz ima, i gde je svako samosvojan i na upadljiv način neobičan (?!?).

Blagodat, koju još i besprekornim talentom neki nazivaju, nije zaobišla delatnika našeg. Zasuo ga je Blagi, ne štedeći – obiljem talenata i naložiomu tako i veliki teret. Da darom svojim raduje srca naša, na čast Rodu i na slavu Bogu svome, a i da podstiče, još nerođene da se sa njim jednom i potakmiče. I čini se da se upodobio onima što na putu ovome stoje i slove, čija se imena čuvaju u srcima našim. I u Knjizi Večnosti.
Ikona je njegov usud i put, mada se i drugim upodobljenjima na drvenoj daski uzorno predstavio. Poštujući Tvar na putu ka tvorevini, njegova dleta i glačala kao da miluju materiju.Ispod njih, kao bistri potok teku kaskade plitkoreljefnih bravura, što sve se na kraju stapa u Lik, koji mnogi traže a malo ko nalazi.

O, koliko je snage istrošeno u traženju sugubosti Lepote i Dobrote i koliko li se malo njih uzradovalo nađenom. Blagosloveni tražioci i srećni retki nalazači. A pri susretu s Dobroljepijem, svakom ko vidi – srce se uzraduje i proslavlja ime Tvorca, cilj i nadu našu.

Ikonopisna drvorezba, od vajkada veliku muku muči sa okvirom upodobljenja, s ramom i na njemu prepletom, šarom ili ornamentom, kako vam drago. Čini se da su slikari daleko lakše ovladali veštinom završavanja svojih radova, no što su drvorezbari; mada je, po prirodi njima ornamentalna plastika, u kamenu izvođena – daleko prirođenija i bliža. Samo retki umeju da zaokruže delo uklapajući ga u skladni preplet. Čini se da je Milenković još u traženju dobrog puta, ali svakako da ide u dobrome pravcu. Još pliće, pitomije, gotovo na granici vidljivosti jeste smer u kome će se svakako kretati.

Ali držimo se vrlina, i naglasimo da u suštini, precizan ikonopisni crtež i plemenita ikonografijanjegova počivaju na najvišim uzorima Vizantijske, odnosno Srpske Pravoslavne umetnosti. I opet, još gledanja, još učenja, susretanja s dragocenim svetinjama po crkvama, manastirskim riznicama, muzejima… izvešće našeg autora na visoki nivo i glas.

Osobiti utisak, među delima njegovim, na nas je ostavilo upodobljenje Mati Božje u predstavi Bogorodičin Pokrov, „Pokrij (sačuvaj) nas od svakoga zla“. Lepota blagoga lika pleni do one tražene mere – da se pred njom duša pravoslavnasvakako može moliti. Dakle, dostignut je ideal lika, a na okvirnom ukrasu se mora još malo poraditi. Jer ikona spada u savršena dela, koja su pre svega predmeti kulta. Pred njom se odigrava molitveni “susret“ sa Likom predstavljenim. I tako se prema njoj mora i odnositi, s najdubljim poštovanjem i odgovornošću stvaraoca. Na ikoni Svetoga kralja Milutina, jednog od najvećih graditelja na planeti traženi ideal je gotovo dostignut; još samo malo, samo zera i imaćemo delo koje da će svetli. U vekove! Arhanđeo Mihailo dobri, Arhistratig – Predvoditelj Nebeskih Vojski u Milenkovićevoj varijanti nosi sve ono što ikona ovoga ugodnika Božjeg potrebuje. Sveti Georgije, dok probada aždahu na granici je neophodnog. No, on nije samo ratnik, kako to Srbi često naopako tumače. Ustvari, Sveti Ratnici, svi odreda, bili su profesionalni vojnici u prvim vekovima Hrišćanstva, ali su se odrekli uniforme i vojničke časti i svi, do jednoga, na različite načine postradali za Veru. Stoga, neophodno je predstavljati ih blagima, zaobilazeći na svaki način njihovu violentnost.

U svemu, radujemo se što smo susreli još jednoga što hrabro gazi stazom predačkom. Još jednog što talente darovane nije u vrzinu vrgo, već na njima radi i napreduje; iz dela u delo. Duboko verujemo da će stati ubrzo uz rame najznamentijim srpskim ikonopiscima. I uznositi talenat svoj, nama današnjima na radosti, na slavu Rodu svome a sve u slavu našem Gospodu. Na zdravlje i na spasenije da bude delo tvoje, Dejane Milenkoviću, stvaraoče i pronositelju Dobrote i Lepote.