''Благословен грјади во имја Господње''

У, на сваки начин, нашем раслабљеном свету свака искра, која жишку може да распали – добродошла јесте. Јер озебла су срца и скамењене душе, посустала вера, љубав се погубила по бесмисленим беспућима; остала је Нада да се све то једном оснажи и збуде се као што је од векова наречено: да свјатитсја имја Твоје, да будет воља Твоја, да приде царствије Твоје... Много је посленика, мало служашчих, множина раденика – мало делатника, обиље свега, а у душама - мраз и бестрастије. А Предање нас учи да се само помоћу искушења и страданија може стићи до Спасења, јединог смисла малих живота наших. Стога, свако ко на ту стазу ступа треба да зна – да тешко је и трновито, да се многи зној, сузе па и крв морају пролити да би се на крају (ако Бог да) до Смисла могло стићи. У множини, препознали смо једног, спремнога, што се са искушењима рвати усудио. И разумели смо да се наоружао знањем, до обила, и да је спреман да у бој ступи, уз помоћ уподобљене молитве, коју још и уметношћу некад називамо.


Дрворезба иконописна међу словенским народима пројавила се у дубокој давнини још, и плодове многе посејала по васцелој васељени нашој; а међу Србима, чини нам се – заузела је особито место на лествици ванвремених вредности. Дрво податно, рука благословена, алати и молитва при свему дали су такве резултате, да сасвим поносни, на знане и безимене мајсторе можемо, с правом – бити. И наново, у по Промислу изаваном препороду Српске Православне уметности, при крају 20. и почетком 21. века, пројавио се геније стваралачки што људе узводи ка висинама непојамним. И запазили смо појаву резбарија дивних Живорада Лазића, Бранка Грбића, Епископа Јустина, Милутина Ранковића, Александра Булатовића, Душана Милисављевића... и у овоме дивноме јату најмлађега – Дејана Миленковића. Разликује ли се он од поменутих, где свако свој пут и образ има, и где је свако самосвојан и на упадљив начин необичан (?!?).



Благодат, коју још и беспрекорним талентом неки називају, није заобишла делатника нашег. Засуо га је Благи, не штедећи – обиљем талената и наложио му тако и велики терет. Да даром својим радује срца наша, на част Роду и на славу Богу своме, а и да подстиче, још нерођене да се са њим једном и потакмиче. И чини се да се уподобио онима што на путу овоме стоје и слове, чија се имена чувају у срцима нашим. И у Књизи Вечности. Икона је његов усуд и пут, мада се и другим уподобљењима на дрвеној даски узорно представио. Поштујући Твар на путу ка творевини, његова длета и глачала као да милују материју. Испод њих, као бистри поток теку каскаде плиткорељефних бравура, што све се на крају стапа у Лик, који многи траже а мало ко налази. О, колико је снаге истрошено у тражењу сугубости Лепоте и Доброте и колико ли се мало њих узрадовало нађеном. Благословени тражиоци и срећни ретки налазачи. А при сусрету с Доброљепијем, сваком ко види – срце се узрадује и прославља име Творца, циљ и наду нашу.



Иконописна дрворезба, од вајкада велику муку мучи са оквиром уподобљења, с рамом и на њему преплетом, шаром или орнаментом, како вам драго. Чини се да су сликари далеко лакше овладали вештином завршавања својих радова, но што су дрворезбари; мада је, по природи њима орнаментална пластика, у камену извођена - далеко прирођенија и ближа. Само ретки умеју да заокруже дело уклапајући га у складни преплет. Чини се да је Миленковић још у тражењу доброг пута, али свакако да иде у доброме правцу. Још плиће, питомије, готово на граници видљивости јесте смер у коме ће се свакако кретати. Али држимо се врлина, и нагласимо да у суштини, прецизан иконописни цртеж и племенита иконографијањегова почивају на највишим узорима Византијске, односно Српске Православне уметности. И опет, још гледања, још учења, сусретања с драгоценим светињама по црквама, манастирским ризницама, музејима... извешће нашег аутора на високи ниво и глас.



Особити утисак, међу делима његовим, на нас је оставило уподобљење Мати Божје у представи Богородичин Покров, ''Покриј (сачувај) нас од свакога зла''. Лепота благога лика плени до оне тражене мере – да се пред њом душа православна свакако може молити. Дакле, достигнут је идеал лика, а на оквирном украсу се мора још мало порадити. Јер икона спада у савршена дела, која су пре свега предмети култа. Пред њом се одиграва молитвени ''сусрет'' са Ликом представљеним. И тако се према њој мора и односити, с најдубљим поштовањем и одговорношћу ствараоца. На икони Светога краља Милутина, једног од највећих градитеља на планети тражени идеал је готово достигнут; још само мало, само зера и имаћемо дело које да ће светли. У векове! Арханђео Михаило добри, Архистратиг – Предводитељ Небеских Војски у Миленковићевој варијанти носи све оно што икона овога угодника Божјег потребује. Свети Георгије, док пробада аждаху на граници је неопходног. Но, он није само ратник, како то Срби често наопако тумаче. Уствари, Свети Ратници, сви одреда, били су професионални војници у првим вековима Хришћанства, али су се одрекли униформе и војничке части и сви, до једнога, на различите начине пострадали за Веру. Стога, неопходно је представљати их благима, заобилазећи на сваки начин њихову виолентност. У свему, радујемо се што смо сусрели још једнога што храбро гази стазом предачком. Још једног што таленте дароване није у врзину врго, већ на њима ради и напредује; из дела у дело. Дубоко верујемо да ће стати убрзо уз раме најзнаментијим српским иконописцима. И узносити таленат свој, нама данашњима на радости, на славу Роду своме а све у славу нашем Господу. На здравље и на спасеније да буде дело твоје, Дејане Миленковићу, ствараоче и проноситељу Доброте и Лепоте.








Београд

1.децембра/18. новембра

2016. лета Господњег

Душан Миловановић

  • AKCIJE
  • LICITACIJE
  • REKLAME

Copyright duborezart.com 2017/18